Nezavisni casopis za medjunarodna pitanja

Centar za strategijske studije - Beograd

 

 

Vatroslav Vekaric 

 

PRIORITETNI ZADACI SPOLJNE POLITIKE I DIPLOMATIJE SR JUGOSLAVIJE U CILJU OTVARANJA PROCESA INTEGRACIJE U EVROPSKU UNIJU

Uvodne napomene

 

Pad rezima Slobodana Milosevica i demokratske promene u Srbiji koje su u toku, kao jedan od najvisih prioriteta postavljaju redefinisanje sveukupne spoljnopoliticke strategije SR Jugoslavije koja bi se morala, u sto kracem roku, postaviti na kvalitativno nove temelje.

Kao jedan od najbitnijih elemenata ove strategije trebalo bi da bude izrada celovite platforme i liste prioriteta koji se ticu spoljnopolitickih mera i poteza koje bi valjalo preduzeti u cilju priblizavanja Evropskoj Uniji kao strategijskom cilju o kome danas postoji gotovo opsta saglasnost u zemlji. Rec je, zapravo, o pitanju koje bi dugorocne i neposredne korake trebalo da preduzmu donosioci odluka na spoljnopolitickom i diplomatskom planu kako bi se proces priblizavanja EU ubrzao i otklonile prepreke nagomilane u prethodnom 10-godisnjem periodu.

Neophodna polazna tacka u procesu priblizavanja i integracije evropskih drzava neclanica EU Evropskoj Uniji su ispunjavanje tzv. Kopenhaskih kriterijuma i prihvatanje tzv. acquis communitare ("tekovina" EU) kako bi otpocinjanje navedenog procesa postalo izvedivo. Proces na proceduralnom planu pocinje izradom tzv. "Izvestaja o izvedivosti" (feasibility report), dokumenta kojim Komisija EU utvrdjuje stanje i stepen odnosa zemlje kandidata prema zahtevima i kriterijuma clanstva u EU zemalja jugoistocne Europe u sklopu tzv. Procesa stabilizacije i pridruzivanja, s krajnim ciljem zakljucivanja tzv. Sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju. Izvestaj analizira elemente ovog sporazuma - politicke (posebne za svaku zemlju) i ekonomske (opste za citavo podrucje EU). Izvestaj o izvedivosti Europska komisija izradjuje na temelju podataka koje sakupi Misija Evropske komisije za procenu stanja i Zajednicka konsultativna radna grupa. Na temelju takvog izvestaja Savet EU donosi smernicu o otpocinjanju pregovora o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju.

Ovaj zadatak stavlja spoljnu politiku SR Jugoslavije pred velik broj opstih i konkretnih zadataka koji bi se mogli klasifikovati na sledeci nacin:

1. Zadaci vezani za utvrdjivanje opstih nacela i strategijskih ciljeva spoljne politike

2. Zadaci vezani za odnose sa medjunarodnim organizacijama i najznacajnijim drzavama

3. Zadaci vezani za odnose sa susednim zemljama

4. Zadaci vezani za organizaciju diplomatije

Cilj ovog teksta je da se, s jedne strane, na najokvirniji nacin ukaze na promene koje su, po misljenju autora, nepohodne u spoljnoj politici SR Jugoslavije radi medjunarodnog legitimisanja novog, demokratskog kursa zemlje u medjunarodnim odnosima i, s druge, da se, barem na pocetnom nivou, sistematizuju otvorena pitanja u spoljnopolitickoj oblasti koja traze resavanje i nove pristupe kako bi se zeljeni ciljevi priblizavanja Evropskoj Uniji ostvarili u doglednom periodu. Svrha ovog teksta je, stoga, vise otvaranje jedne temeljne rasprave i pokretanje daljih istrazivanja o razmatranom problemu a niposto pretenzija da se izneseni pogledi i ponudjeni zakljucci smatraju necim sto je konacno. Iako autor cvrsto veruje u osnovanost ocena koje ce izneti, ne bi zeleo da ospori da iznesene teze mogu imati samo preliminarni karakter i da treba da budu podvrgnute daljoj strucnoj i politickoj verifikaciji.

 

1. Zadaci vezani za utvrdjivanje opstih nacela i strategijskih ciljeva spoljne politike

Opsta degradacija medjunarodnog polozaja i ugleda SR Jugoslavija do koje je dovela politika bivseg rezima nalaze temeljno i hitno preispitivanje bazicnih postavki na kojima je spoljna politika SRJ do sada funkcionisala. Na tom planu kao prioritetan zadatak postavlja se temeljna promena odnosa spoljne politike i diplomatije SR Jugoslavije prema novim procesima u medjunarodnoj zajednici.

Neophodan je radikalan raskid sa mnogim zabludama i pristupima koji su karakterisali spoljnu politiku SRJ u perodu Miloseviceog rezima:

Odnos prema novom medjunarodnom ambijentu . - Jedna od najkarakteristicnijh zabluda dosadasnje jugoslovenske spoljne politike i diplomatije tice se kako shvatanja dubine i karaktera promena u medjunarodnoj zajednici otpocetih krajem 80-tih godina, tako i u pogledu znacenja i domasaja modernih kocepata na koijima se danas temelje medjusobni odnosi aktera u medjunarodnom sistemu. U tom kontekstu, od posebnog je znacaja da se autenticno odustane od mozda najdublje zablude dosadasnje jugoslovenske spoljne politike: od uverenja da su promene u medjunarodnom sistemu nakon 1989.godine, ono sto se naziva "novim svetskim poretkom", u osnovi lose i nepovoljne i, same po sebi, negativne, odnosno "opasne" za manje zemlje i narode. Bilo bi neophodno da se iz temelja promeni stav prema kome su objektivni problemi sa kojima su suocene zemlje tranzicije teski i neresivi, a demokratske promene u njima plod inostranih uticaja kojima se, u osnovi, protivi domace stanovnistvo. Pri tome je posebno znacajno da se ima u vidu da je raspadom blokovske strukture sa svetske scene sisao Sovjetski Savez, mozda najrepresivnija masinerija u savremenoj istoriji i da ga je zamenila Rusija kao akter sa respektabilnom vojnom snagom okrenuta demokratskim promenama i trzisnim vrednostima, u osnovi orijentisana na kooperativan odnos sa Zapadom. Valjalo bi uzeti u obzir da savremeni svet, a posebno akteri u Evropi mozda vise nego ikada u ovom stolecu imaju konvergentne pristupe temeljnim vrednostima i buducnosti kontinenta, vrednostima koje ce u prvi plan staviti jacanje demokratije, trzisne privrede, vladavine prava ukljucujuci skrupulozan tretman ljudskih prava.

Shvatanje drzavnog suvereniteta . - Odustajanje od gorenavedenih zabluda dovelo bi do lakseg otklanjanja od drugih koji iz njih proisticu, a odnose se na konkretnija pitanja i nacela funkcionisanja savremene medjunarodne zajednice. Tu imamo pre svega u vidu zabludu koja se sastoji u zatvaranju ociju pred promenama u shvatanju domasaja suvereniteta drzava. Priblizavanje Evropskoj Uniji zahteva realisticno sagledavanje sustinske evolucije koje je koncept suvereniteta doziveo u medjunarodnom pravu i medjunarodnoj politici, utoliko pre sto se integracija u Evropskoj Uniji par excellence zasniva na relativizaciji suvereniteta i njegovog prenosenja na nadnacionalne organizme. Bez ovakve korekcije u pristupu, perspektive priblizavanja EU mogle bi da dozive krah na samom pocetku. Nuzna je reafirmacija i prihvatanje opstepoznatih cinjenica da su se gotovo sve drzave sveta okupljene u Ujedinjenim nacijama dobrovoljno odrekle dela svog suvereniteta na mnogim poljima, posebno na planu ljudskih prava, kontrole naoruzanja i ekoloske zastite sto posebno vredi za clanice OEBS-a, medjunarodne organizacije koja okuplja gotovo sve znacajnije zemlje severne hemisfere. To podrazumeva i odustajanje od shvatanja da je klasican koncept suvereniteta koji je u uslovima bipolarne konfrontacije znacio pravo vlada da ne odgovaraju nikome za postupke prema vlastitom stanovnistvu iz temelja izmenjen, odnosno da je danas na snazi, ne samo kao politicko nacelo vec i kao konkretna medjunarodnopravna obaveza drzava i rezima da se pridrzavaju usvojenih standarda, recimo, u domenima ocuvanja mira i ljudskih prava, da s tim u vezi preduzimaju mere koje ce biti transparentne i da ocekuju da ce nepodobni koraci na tom planu biti podvrgnuti medjunarodnoj kontroli i, u slucaju krsenja, kaznjeni. Bilo bi duboko pogresno ako bi spoljna politika i diplomatija SR Jugoslavije navedene promene povezivale iskljucivo sa hegemonijom SAD a ispustale iz vida da je rec o stepenu demokratskog razvoja do koga je dosla medjunarodna zajednica, posebno Evropa koja je i najdalje odmakla u kodifikaciji ovih nacela, od Helsinkija i Pariza do danasnjeg dana.

Navedene korekcije morale bi da iskorene vrednosne obrasce iz hladnoratovske ere koje je negovala spoljna politika bivseg rezima podgrevajuci distance i nepoverenje prema inostranstvu (posebno prema SAD i Zapadu u celini), a sa njima i izolacionisticke i ksenofobicne stavove , sprecavajuci jacanje neophodne tolerancije prema medjunarodnoj zajednici i otvorenost prema svetu.

Odnos prema medjunarodnom pravu . – Potrebno je odlucno distanciranje od neosnovanog inistiranja, karakteristicnog za Milosevicevu spoljnu politiku, na pogresnoj tvrdnji o primatu unutrasnjeg prava nad medjunarodnim. Pozivanje na ogranicenja unutrasnjeg ustavnog zakonodavstva u spromedjunaru preuzetih medjunarodnih obaveza je pogresno i protivpravno. Evolucija medjunarodnog prava i praksa drzava i medjunarodnih sudskih i arbitraznih tela nedvosmisleno su afirmisali stanoviste da je medjunarodno pravo, i obaveze otuda proistekle, nesumnjivo jace pravne snage od unutrasnjih propisa i pravnog poretka svake zemlje, a neispunjenje medjunarodne obaveze povlaci stoga i medjunarodnu odgovornost drzave. Promena pristupa na ovom planu takodje je jedan od bitnih preduslova za ukljucivanje u evropske integracijske procese jer je krajnje nerealno ocekivati da ce ukljucivanje u proces prosirenja Evropske Unije biti omoguceno drzavama sa navedenim arhaicnim pristupom medjunarodnopravnim obavezama.

Odnos prema demokratiji i interpretacijama tzv. "jugoslovenske krize" . - Promene u pristupu gorenavednim pitanjima dovele bi i do iskorenjivanja podozrivosti i odbojnosti prema savremenim procesima demokratizacije bivsih totalitarnih zemalja evropskog Istoka kao i najrazlitijih iracionalnih koncepata o "zaverama" protiv ovog ili onog naroda, o strategijskim namerama najjacih sila da mu se nanese zlo, a da se pri tome ne uvidja ili prikriva da se medjunarodna zajednica u menjanju uglavnom ponasa racionalno. To se posebno odnosi na interpretacije tzv. "jugoslovenske krize" i raspada SFRJ. Potrebno je reafirmisati ocenu koju isticu mnogi analiticari da su odredjene greske i nesnalazenja medjunarodne zajednice u tretmanu jugoslovenske krize u najvecoj meri su bile uzrokovane neocekivanim stepenom iracionalnosti u postupcima Milosevicevog rezima, uz pristajanje na to mnogih domacih politickih snaga i njihovoj spremnosti da, bez obzira na cenu, potcenjuju tekuce megatrendove i krse elementarne norme medjunarodnog ponasanja. Na spoljnopolitickom i diplomatskom planu, odustajanje od optuzivanja medjunarodnih aktera za sve nedace sa kojima je suocena SR Jugoslavija, kao i od iskljucivanja odgovornosti domacih aktera imale bi krupan prakticni znacaj u savladavanju mnogih prepreka koji u narednom periodu stoji pred spoljnom politikom SR Jugoslavijje, posebno u njenim odnosima sa susedima kao i u pogledu njenih obaveza koje prioizlaze iz formiranja Haskog tribunala.

Poboljsanje medjunarodnog polozaja . – Redefinisanje spoljne politike SR Jugoslavije kao jedan od glavnih ciljeva trebalo bi da ima sirenje kruga saveznickih zemalja i ucvrscivanje ostvarenih saveznistava, sto je postulat je ne samo klasicne vec i svake moderne spoljne politike i diplomatije. Potreban je temeljan rad da se postepeno uklanjaju dosadasnji ucinci diplomatije SR Jugoslaviji koji su na ovom planu odista porazni. Preko je potrebno definitivno odustajanje od spoljnopoliticke doktrine koja je u pokusaju da objasni ovakvo stanje odgovornost pokusavala da pripise medjunarodnoj zajednici, negujuci istovremeno sliku Jugoslavije kao tvrdjave opsednute okruzenjem sa losim ili necasnim namerama prema njoj. Pri tome su najzesce osude usmeravane na SAD i Nemacku, a kritike manjih i srednjih zemalja upucene na racun jugoslovenske spoljne politike su cesto objasnjavane pritiscima koje na njih navodno vrse SAD. Verovatno je da ne treba smatrati rizikom konstataciju da bilo koja zemlja, posebno ako se nalazi u procesu tranzicije, koja svoje odnose sa najznacajnijim svetskim akterima nakon prestanka hladnog rata, SAD kao jedinom preostalom supersilom i Evropskom Unijom kao ekonomskim gigantom u neposrednom susedstvu, ne zasnuje na koorperativnosti i saradnji nema izgleda da poboljsa svoj medjunarodni polozaj. Potrebno je otvoriti novu stranicu u odnosima sa SAD. Odnos Miloseviceve spoljne politike prema ovoj zemlji karakterisala je tokom citavog 10-godisnjeg perioda jedna, rekli bismo, paradoksalna ambivalencija. S jedne strane, SAD su zbog njihovog kritickog odnosa prema spoljnoj politici SRJ i, kasnije, uloge u intervenciji NATO-a u zvanicnoj propagandi satanizovana preko svake mere i oznacavane kao glavni uzrocnik medjunarodne izolacije SRJ, uz raspirivanje antiamerickih osecanja kod stanovnistva. S druge strane, u konkretnim diplomatskim aktivnostima u kljucnim trenucima kao sto su bili okoncanje rata u Bosni i resavanje kosovskog problema, SR Jugoslavija je pod pritiskom, u pravilu prihvatala SAD kao kljucnog partnera i pod njihovim patronatom su pojedine faze u navedenim krizama dovedene do kraja (Daytonski sporazum 1995, Sporazum o Kosovu 1998). Potrebno je iz osnova izmeniti navedeni pristup prihvatiti stav da bi normalizacija i unapredjivanje odnosa sa SAD trebalo da bude na samom vrhu strategijskih spoljnopolitickih prioriteta zemlje. Mutatis mutandis isti zakljucak se moze izneti i za odnose SR Jugoslavije sa najznacajnijim clanicama Evropske Unije i samom Evropskom Unijom kao takvom.

Potrebna je i odgovarajuca redefinicija pristupa jugoslovenske spoljne politike odnosima sa Rusijom jer su se upravo kroz nacin na koji zvanicno tretirana ova zemlja i ocenjivana njena medjunarodna uloga nakon prestanka hladnog rata najreljefnije prelamale karakteristike Miloseviceve jugoslovenske spoljne politike i diplomatije. Odnos bivsih vlasti SRJ prema promenama u Rusiji i ocekivanja podrske za aktuelnu spoljnu politiku Jugoslavije pocivao je na postavci da bi zaostravanje odnosa Rusije sa Zapadom, pa cak i novi »hladni rat« bili u interesu SR Jugoslavije. Prizivanje restauracije nekadasnje sovjetske spoljne politike bilo je u Beogradu, u pojedinim periodima, praceno podrskom anti-demokratskim snagama u Rusiji. Treba jasno staviti do znanja da strategijski cilj SR Jugoslavije nije obnavljanje sukoba Rusije i Zapada, a jos manje svrstavanje u tom slucaju, SR Jugoslavije u Rusiju gde bi se nasla na strani koja je inferiorna u svakom pogledu, a posebno ekonomski i tehnoloski. Isto se odnosi i na po mnogim obelezjima i neozbiljnu (motivisanu iskljucivo unutrasnjepolitickim razlozima), inicijativu o jacanju saveznickih pa i institucionalnih veza SR Jugoslavije sa Rusijom i Belorusijom koja ne samo sto je, u osnovi nerealna i retrogradna, vec i cini krupnu prepreku u normalizaciji odnosa sa Evropskom Unijom. Jugoslovensko-ruski odnosi najuspesnije se mogu razvijati tek normalizacijom medjunarodnog polozaja Jugoslavije i njenim povezivanjem sa evropskim politickim i ekonomskim integracijskim tokovima. Isto, u izmenjenim okolnostima, vredi i za odnose SR Jugoslavije sa Kinom koja treba da ostane vazan spoljnopoliticki partner SR Jugoslavije, ali uz odustajanje od unosenja ideoloskih dimenzija u to partnerstvo.

 

2. Zadaci vezani za odnose sa nekim medjunarodnim organizacijama i znacajnim drzavama

Prihvatanje radikalne promene u pristupu spoljnopolitickoj strategiji zemlje na opisanim linijama doprinele bi veoma brzom menjanju njenog danas, uprkos promenama, jos uvek veoma nepovoljnog medjunarodnog polozaja. Demokratske promene otklonile su, samom cinjenicom sto su se dogodile, generalni odijum u medjunarodnoj zajednici prema SR Jugoslaviji koju je izazivao rezim S.Milosevica. Poboljsanje medjunarodnog polozaja SR Jugoslavije zahteva, medjutim, da se ova promena ucvrsti i dalje razvije tako sto ce se, na temeljan i pragmatican nacin, u sto kracem vremenu preduzeti potrebni koraci u pravcu normalizacije odnosa sa najvaznijim medjunarodnim organizacijama i pojedinim znacajnim drzavama, sto je bazicni preduslov za normalizaciju odnosa i pokretanje pregovarackog procesa sa Evropskom Unijom.

Ujedinjene nacije. – Neophodno je preduzeti brze i jednostavne mere da se normalizuje status SR Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama. Taj status je danas sporan i cudan: dok su sve novonastale drzave naslednice bivse Jugoslavije postale na temelju uobicajene procedure clanovi Ujedinjenih nacija - trenutno je, umesto SR Jugoslavije, jos uvek formalno clan i bivsa i nepostojeca Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija, a delegacija SRJ pri UN u New Yorku ima status sui generis koji joj ne omogucava normalno ucesce u radu svetske organizacije, osim - i to na ogranicen nacin - u pitanjima koji se ticu problema proisteklih iz medjunarodnih obaveza koje je preuzela SRJ. Sledstveno tome, SRJ je i van Svetske banke, Medjunarodnog monetarnog fonda i drugih specijalizovanih agencija UN, bez cije pomoci ne moze da racuna ni na kakvu ozbiljnu medjunarodnu ekonomsku podrsku. Najjednostavniji nacin da se normalizuje status SRJ u UN jeste da podnese formalni zahtev za prijem u UN. Danas je jasno da postoje sve garantije da ce svi najvazniji medjunarodni akteri (stalne clanice Saveta bezbednosti i dr.) pruziti podrsku takvom zahtevu.

Problem kontinuiteta SFRJ. - Implikacije podnosenja zahteva za prijem u UN kao novostvorene drzave sastoje se u neophodnom odricanju Jugoslavije od zahteva da joj bude priznat kontinuitet sa SFRJ. U tom smislu je neophodno da se problemu sukcesije i kontinuiteta bivse Jugoslavije pridje uz prihvatanje zakljucaka Arbitrazne (tzv.Badinterove) komisije prema kojima se bivsa Jugoslavija dezintegrisala raspadom na republike clanice u postojecim granicama tadasnjih federalnih jedinica i prema kojoj ni jedna od drzava naslednica ne moze da pretenduje na eksluzivni kontinuitet sa bivsom SFRJ. Iako ovakav zahtev na prvi pogled izaziva odbijanje cak i kod demokratskih snaga u SR Jugoslaviji, u osnovi nema nikakvih jacih razloga za dalje insistiranje na kontinuitetu. Priznanje kontinuiteta ne nosi, samo po sebi nikakve posebne prednosti vec samo brojne probleme, posebno na planu saradnje sa medjunarodnim finansijskim institucijama, a svakako je i preduslov za normalizaciju odnosa i pokretanje pregovarackog procesa sa Evropskom Unijom. Treba imati u vidu da se insistiranjem Milosevicevog rezima na kontinuitetu zapravo zeleo naciniti pokusaj da se opravda ratna politika i prikaze kao "odbrana integriteta zajednicke drzave od secesionistickih tenedencija drugih republika". Pored toga sto se ratna opcija ovim ni na koji nacin ne moze opravdati, SR Jugoslavija, izlaze i riziku da se unedogled produzi medjunaraodna izolacija zemlje i iskomplikuju odnosi sa svim najvaznijim medjunarodnim akterima. Osim toga, sasvim je izvesno da ocigledno ne postoje bas nikakvi izgledi da medjunarodna zajednica prihvati argumentaciju bivseg rezima za uporno insistiranjem na kontinuitetu SFRJ.

Problem tzv. "spoljnog zida sankcija". – Revizija odnosa spoljne politike SR Jugoslavije prema problemu kontinuiteta doprineo bi, uz preduzimanje i drugih potrebnih koraka do postepenog ukidanja tzv. "spoljnog zida sankcija". Iako su sankcije Saveta bezbednosti UN uvedene protiv SR Jugoslavije juna 1992.godine formalno ukinute cetiri godine kasnije, od 1996.godine , ostao je na snazi tzv."spoljni zid sankcija" kao posledica neispunjavanja preuzetih medjunarodnih obaveza. Rec je o neformalizovanom spisku zahteva koje SAD i zemlje Evropske Unije postavile pred Milosevicev rezim kao preduslov za podrsku normalizaciji medjunarodnog polozaja SR Jugoslavije i bilateralnih odnosa sa njom. Ovaj zahtev ukljucuje: a) striktno ostvarivanje Dejtonskog sporazuma, ukljucujuci i saradnju u izrucenju Medjunarodnom tribunalu za kaznjavanje ratnih zlocina pocinjenih u bivsoj Jugoslaviji osoba optuzenih za takve zlocine, b) resavanje problema sukcesije bivse Jugoslavije u skladu sa zakljuccima Arbitrazne (tzv.Badinterove) komisije c) resavanje problema Kosova i regulisanje polozaja nacionalnih manjina u SRJ u skladu sa prihvacenim medjunarodnim standardima i d) demokratizacija unutrasnjeg sistema sa akcentom na postenim izborima, slobodi medija, privatizaciji itd. Bitno je da se redefinisana spoljna politika SR Jugoslavije postavi kooperativno u odnosu na svaki od navedenih zahteva i da napusti odbijanje Milosevicevog rezima da ih ozbiljno razmatra, utoliko pre sto su svi navedeni zahtevi, u osnovi, utemeljeni na obavezama koje je SR Jugoslavija duzna da ispunjava na osnovu brojnih rezolucija SB UN, Dejtonskog sporazuma, i od nje same prihvacenih dokumenata OEBS-a.

Povratak u OEBS. – Jedan od prioriteta nove spoljne politike SR Jugoslavije trebalo bi da bude povratak u OEBS za koji, nakon promena u zemlji postoje dobri izgledi. Pri donosenju odluka u tom pravcu treba imati u vidu pocetne razloge iskljucenja SRJ iz ove medjunarodne organizacije. Jugoslavija je suspendovana iz OEBS-a nakon sto je odbila da pruzi gostoprimstvo posmatrackim misijama OEBS-a koji su nadgledali sprovodjenje standarda zastite manjinskih kolektiviteta u zemlji (Kosovo, Sandzak, Vojvodina). Odsustvo spremnosti da se izadje u susret zahtevima OEBS-a i omoguci transparentnost ponasanja vlasti prema manjinama u SRJ lisilo je jugoslovensku diplomatiju mogucnosti da ucestvuje u raznovrsnim aktivnostima OEBS-a ciji znacaj ni sam Milosevicev rezim nije mogao da ospori. To dokazuju cinjenice da se SRJ u dva navrata oslonila na delovanje OEBS-a u kriznim situacijama: pozivanjem delegacije OEBS-a da dodje u zemlju nakon masovnih protesta zbog zloupotreba na lokalnim izborima krajem 1996. i krajem 1998. godine sporazumom Holbruk - Milosevic o smirivanju sukoba na Kosovu prihvatanjem verifikatorske misije od 2000 osoba koja bi trebnalo da overi ispunjavanje obaveza o redukciji vojnih i policijskih na Kosovu.

Clanstvo u Savetu Evrope. – Jedan od najvaznijih prethodnih uslova za normalizaciju odnosa sa Evropskom Unijom i ukljucivanja u proceduru priblizavanja predvidjenu strategijom prosirenja Evropske Unije u odnosu na zemlje Srednje i Istocne Evrope predstavlja, besumnje, uspostavljanje clanstva SR Jugoslavije u Savetu Evrope i preuzimanje obaveza koje ovakvo clanstvo podrazumeva. Rec je o clanstvu koje se smatra svojevrsnom "legitimacijom’ da je zemlja u pitanju "podobna" da postepeno ispunjava i ostale obaveze koje trazi clanstvo u Evropskoj Uniji ili pridruzeni status u njoj. Obaveze koje prosticu iz clanstva u Savetu Evrope predstavljaju i samu srz tzv. Kopenhaskih kriterijuma, tako da ovaj zadatak treba smatrati prioritetom najviseg reda. Jugoslavija je jedina evropska zemlja bez ikakvog statusa u savetu Evrope, sto je posledica spoljne politike bivseg rezima koji bi valjalo sto pre ukloniti.

Odnos prema Zajednickoj spoljnoj i odbrambenoj politici Evropske Unije (CFSP) i NATO . - Jedan od vaznih prioriteta jugoslovenske spoljne politike trebalo bi da bude zauzimanje stava prema tzv. Zajednickoj spoljnoj i odbrambenoj politici Evropske Unije (CFSP) koja zemljama kandidatima za pridruzivanja namece odredjene obaveze. Rec je pre svega o obavezi da autonomne spoljne politike zemalja kandidata ne budu u suprotnosti sa osnovnim postavkama CFSP. Na istoj liniji je i potreba preipispitivanja odnosa sa NATO-om sto je u slucaju SR Jugoslavije veoma delikatan zadatak, s obzirom na intervenciju ovog vojnog saveza u Jugoslaviji 1999.godine. Uprkos tome, imajuci u vidu postojece realnosti i cinjenicu da su sve susedne zemlje u vecoj ili manjoj meri ukljucene u Partnerstvo za mir (PfP) verovatno je da bi valjalo otpoceti demokratske rasprave i o ovom osetljivom pitanju. Povezanost sa NATO-om nije formalan uslov za priblizavanje Evropskoj Uniji ali je, u svakom slucaju, cinilac koji pruza vece perspektive kandidatima iz Istocne Evrope u procesu unapredjenja odnosa sa Evropskom Unijom.

Normalizacija diplomatskih odnosa sa pojedinim znacajnim drzavama. - SR Jugoslavija, takodje za razliku od svih ostalih drzava naslednica bivse Jugoslavije, jos uvek u poziciji nepotpuno priznate ili nepriznate zemlje. Njeni diplomatski odnosi sa velikim brojem (uglavnom, najuticajnijih) drzava sveta nije do kraja definisan ni rasciscen, a te iste drzave su SR Jugoslaviji zbog njenih spoljnopolitickih i unutrasnjepolitickih postupaka (kao i cinjenice da je njen dojucerasnji sef drzave optuzen pred Haskim tribunalom) osporavale normalne bilateralne odnose i ravnopravno mesto u glavnim medjunarodnim forumima. Nakon intervencije NATO u Jugoslaviji prekinuti su diplomatski odnosi sa najvaznijim zemljama: SAD, i sa clanicama Evropske Unije V.Britanijom, Nemackom i Francuskom. Ne samo radi normalizacije odnosa sa Evropskom Unijom, ali i posebno zbog toga, kao jedan od najurgentnijih prioriteta spoljne politike SR Jugoslavije postavlja se normalizacija ovih odnosa. Postepena normalizacija diplomatskih odnosa sa vecinom drzava, za sto su sada stvoreni potrebni preduslovi, dovela bi, pored svih ostalih pozitivnih posledica i do verovatne liberalizacije viznih rezima mnogih zemalja prema SRJ koji sada jugoslovenskim gradjanima veoma otezava kretanje po inostrantvu.

 

3. Zadaci vezani za odnose sa susednim zemljama i regionalnim organizacijama

Pri utvrdjivanju osnovnih pravaca nove spoljne politike SR Jugoslavije treba poci od cinjenice da je odnos prema susednim zemljama i uzem regionalnom okruzenju jedan od najvaznijih spoljnopolitickih kriterijuma na kojima insistira Evropska Unija u odnosu na zahteve zemlja kandidata za integraciju u EU iz Srednje i Istocne Evrope. Ovaj kriterijum u osnovi sadrzi zahtev da su odnosi zemlje kandidata sa susedima celovito uredjeni na bilateralnom planu, da su otklonjeni medjusobni sporovi (posebno granicni) i da je odnos prema manjinama zasnovan na utvrdjenim standardima Evropske Unije, UN, OEBS-a i Saveta Evrope. To je, uostalom, eksplicitno navedeno i u tzv. Kopenhaskim kriterijumima.

Regionalna saradnja. - Savladavanje prepreka za ukljucivanje SR Jugoslavije u Pakt za stabilnost jugoistocne Evrope i druge regionalne organizacije i inicijative presudno ce zavisiti, s jedne strane, od resavanja vec navedenih problema vezanih za sire medjunarodno okruzenje SRJ i, s druge, od regulisanja spornih pitanja sa susednim zemljama, posebno zemljama koje su bile bivse republike SFR Jugoslavije. U ovom kontekstu, pristupanje Paktu za stabilnost Jugoistocne Evrope javlja se kao jedan od najvaznijih spoljnopolitickih prioriteta buduci da clanstvo u ovoj inicijativi otvara siroke mogucnosti za neposrednu podrsku ekonomskoj obnovi zemlje. Time bi se otvorili perspektive za zauzimanje odgovarajuceg mesta SR Jugoslavije i u drugim regionalnim inicijativama od znacaja za razvoj prostora Jugoistocne Evrope (Royaumont proces, Ekonomska saradnja crnomorskih zemalja - BSEC, Srednjoevropska inicijativa - CEI, Inicijativa za saradnju u jugoistocnoj Evropi - SECI i Proces saradnje jugoistocne Europe – SEECP i dr.).

Spoljna politika SR Jugoslavije trebalo bi da pridje na aktivan, pragmatican i energican nacin resavanju mnostva otvorenih problema u odnosima sa susednim zemljama i da sistematski deluje u pravcu ostvarenja dobrosusedskih odnosa. Krupan doprinos takvom pristupu dala bi vec predlozena izmena pristupa problemu kontinuiteta SFRJ i nacinu sukcesije bivse Jugoslavije, odnosno odustajanje od neelasticnih stavova koje je u tom pogledu demonstrirao prethodni rezim.

Bosna i Hercegovina . - Potrebna je nova i konstruktivna politika prema Bosni i Hercegovini, pre svega, uspostavljanje normalnih diplomatskih odnosa, uz odustajanje od bilo kakvog osporavanja tzv. "Dejtonskog poretka", odnosno teritorijalne celovitosti bosanskohercegovacke federacije, uz tretiranje Republike Srpske kao mosta koji ce ojacati saradnju dve suverene drzave. Normalizacija diplomatskih odnosa SR Jugoslavije sa Bosnom i Hercegovinom verovatno bi olaksala i resavanje problema koji je stvoren tuzbom Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu sa i optuzbom za odgovornost za genocid. Potrebno je i obostrano zalaganje na planu ozivljavanja privredne saradnje i saobracajnih veza, kao i, uopste, na planu liberalizacije kretanja ljudi, roba i usluga.

Slovenija . - Isto se moze reci i za odnose SRJ sa Slovenijom sa kojom SR Jugoslavija nije uspostavila diplomatske odnose iako su dve zemlje separatno i znatno ranije vec objavile izjave o medjusobnom priznanju. Nepostojanje diplomatskih odnosa izmedju SRJ i Slovenije je anahronizam koji bi valjalo sto pre ukloniti, utoliko pre sto u bilateralnim odnosima – izvan pitanja sukcesije – nema otvorenih problema.

Makedonija . - Potrebna je izmena odnosa prema Makedoniji, u smislu odustajanja od mesanja u njene unutrasnje stvari koje je praktikovao Milosevicev rezim i podcenjivanja njene drzavnosti. Regulisanje granicnih pitanja, odnosno potpisivanje sporazuma o demarkaciji granicnih linija izmedju dve zemlje, takodje bi trebalo da bude jedan od prioriteta susedske politike SRJ.

Hrvatska . - Potrebno je nastaviti i produbiti proces normalizacije odnosa sa Hrvatskom. Velik je spisak bilateralnih problema koji – izvan problematike sukcesije – ostaje za resavanje: od problematike povratka izbeglica srpske nacionalnosti u Hrvatsku, resavanja imovinskih i statusnih problema gradjana, kretanja ljudi, dobara i usluga do bilateralnog resavanja statusa manjina u dvema zemljama. Pristup resavanju pitanja Prevlake treba da se oslobodi unutrasnjepolitickih motiva (Milosevic je namerno manipulisao resavanjem ovog problema u zelji da oteza sto vise moze polozaj predsednika Crne Gore M.djukanovica), uz prihvatanje nacela u resavanju koji su utvrdjeni odgovarajucim odlukama SB UN, ranije dogovorenim aranzmanima (Sporazum ]osic - Tudjman) i najnovijim dogovorima rukovodstava Crne Gore i Hrvatske. Samo se po sebi razume da je prethodan uslov za to preciznije uredjenje odnosa na relaciji Srbija – Crna Gora, odnosno postizanje trajnog dogovora njihovih demokratski izabranih predstavnika o buducem ustavnom statusu obe komponente sadasnje SR Jugoslavije.

 

4. Zadaci vezani za organizaciju diplomatije

Raspolaganje efikasnom i kvalifikovanom diplomatijom smatra se izricitim preduslovom koji Evropska Unija postavlje pred zemlje kandidate za integraciju. I ovaj preduslov izricito je naveden u tzv. Kopenhaskim kriterijumima (zahtev za postojanjem "stabilnosti institucija"). Da bi se ostvarili naznaceni zamasni spoljnopoliticki ciljevi neophodne su krupne promene u organizaciji jugoslovenske diplomatije.

Diplomatija bez autonomije u delovanju kakva je postojala u rezimu S.Milosevica kada je predstavljala samo produzenu ruku njegove licne vlasti ne moze pruziti zeljene ucinke. Na ovom planu kao posebni prioriteti namecu se, s jedne strane, stvaranje onog toliko potrebnog prostora za delovanje koji diplomatiji omogucava da bude aktivan akter i ucesnik u kreiranju strateskih opredeljenja i prioriteta spoljne politike i, s druge, uspostavljanje odnosno reafirmacija ustavnih mehanizama za odgovarajucu parlamentarnu kontrolu rada diplomatije. Potrebna je, takodje, kvalitativno nova i drugacija od dosadasnje kadrovska politika na osnovu koje se temelji selekcija diplomatskog kadra. Najvaznije je da se napusti ona selekcija koja se temelji na kriterijumima politicke odanosti ili politickog oportuniteta u unutrasnjepolitickoj kombinatorici, a malo ili nimalo na strucnim znanjima i iskustvu. Negovanje tzv. "kulture optimalnih rjesenja" u delovanju diplomata je zahtev koji pred politicke odlucioce postavlja upravo postojeca medjunarodna situacija i slozenost odnosa sa neposrednim okruzenjem zemlje i medjunarodnom zajednicom u celini.

 

Beograd, oktobar 2000

Home

Copyright© 1999-2001  Vatroslav Vekaric