Jan Oberg
DILEME POSTMILOSEVICEVSKOG PERIODA I
MOGUCA RESENJA
Iznosim nekoliko mogucih modela za izlaz
iz corsokaka stvorenih simbiozom Milosevic/Zapad;
Opcije za Kosovo
1. Proglasavanje Kosova integralnim
delom Srbije/Jugoslavije
U ovom slucaju nije iskljuceno da
radikalni Albanci otpocnu napad na KFOR, UN, OEBS i osoblje nevladinih
organizacija. Rizik da bi se mogli izgubiti ljudski zivoti zastrasilo bi
Zapad, posebno SAD. Albanci su potpuno u pravu kada akcije Amerike i drugih
zapadnih zemalja poslednjih godina tumace kao politiku cvrste podrske
njihovoj borbi za Kosovo kao nezavisne drzave. Kosovski zastitni korpus
mogao bi brzo ponovo postati Oslobodilacka armija Kosova (OVK). Ukoliko bi
se Srbi i ostalo proterano stanovnistvo vratilo na Kosovo bili bismo
svedoci jos veceg nasilja od sadasnjeg.
2. Proglasavanje Kosova nezavisnom
drzavom
Ovo je nespojivo sa Rezolucijom 1244
Saveta bezbednosti UN. Jos je znacajnije da u Beogradu ne moze dobiti
izbornu podrsku nijedna demokratska vlada koja bi pristala na "odricanje
od Kosova zauvek". Ukoliko bi to pokusala da ucini sadasnja
demokratska vlast nakon izbora u Srbiji, narod, Vojska Jugoslavije,
policija, paramilitarne snage i jos poneko verovatno bi pokusali da
da obore tu vlast pa bismo se vratili u pat-poziciju, odnosno u situaciju
slicnu onoj koja je postojala sa Milosevicem. Ne bi trebalo iskljuciti ni
pokusaj da se Kosovo povrati vojnim sredstvima. Ljudi znaju da je Kosovo
izgubljeno u najvecoj meri zbog Miloseviceve arogantne politike, ali to NE
ZNACI da ono treba da bude izgubljeno zauvek pod demokratskom vlascu. Osim
toga, Albanci u Crnoj Gori i Makedoniji bi postavili pitanje: "Ako
kosovski Albanci mogu da dobiju nezavisnost zasto ne bismo i mi?"
3. Proglasavanje Kosova protektoratom za
vise decenija unapred ili izostajanje odluke o njegovom buducem statusu
I ovo bi bilo u neskladu sa rezolucijom
Saveta bezbednosti UN br. 1244. Nijedna vlada nije spremna da snosi
troskove medjunarodnog prisustva na Kosovu narednih 10-20 godina sto je ono
sto se zahteva: Ujedinjene nacije ali i ostali su na izmaku finansijskih
snaga. Obecanja donatorske konferencije nisu nikada ostvarena novac
nikada nije predstyavljao problem za vodjenje rata, ali je to izvesno uvek
kada se trazi za mir. Protektorat bi, osim toga, pogorsao odnose cinesi
saradnju sa Beogradom nemogucom postajuci na taj nacin prepreka stabilnosti
Balkana i promociji dugorocnih zapadnih ekonomskih i strategijskig interesa.
Samo odredjeni deo zapadne podrske Kosovu
ima veze sa simpatijama za kosovske Albance i sa solidarnoscu sa njihovim
istinskim patnjama pod Milosevicevim rezimom. (Zapad nije planirao nikakvu
humanitarnu pomoc ni tada kada je objavio da zna da Milosevic priprema
ciscenje cele pokrajine). Kosovo bi moglo da bude korisceno u mnogo sirim
politickim okvirima koji se ticu strategijske uloge Balkana, odvracanja
Rusije, pristupa i kontrole naftovodima sa Kavkaza i sirenja NATO, kao i
uticaja Nemacke na Jugu i Jugoistoku Evrope. Ono postaje i deo pojacanog
nadmetanja izmedju SAD i Evropske Unije.
Zapadna politika bila je uoblicena na
temelju odnosa Zapada sa Milosevicevom Srbijom koja se isprecila
ostvarivanju ovih interesa. Ukratko, Albanci su bili moneta za
potkusurivanje i samo delic sire ukrstenice. Milosevic u Beogradu je bio
dragocen za albansko rukovodstvo koje je tako moglo da pridobija simpatije
na Zapadu, sto je vesto i cinilo (odbijajuci citavo vreme da razgovara sa
umerenim liderima u Beogradu). Sa Milosevicevim padom pala je i ovakva
strategija a "medeni mesec" sa Zapadom vec pripada istoriji, sto
zna svako ko je razgovarao sa predstavnicima medjunarodne zajednice u
pokrajini. Otuda u danasnjem Kosovu stav "Bas nas briga sta se desava
u susednoj zemlji".
Koliko god to bilo zalosno za one koji su
dali svoje fizicke i politicke zivote za to, stvarnost je prekinula takav
tok kosovskog projekta. Ideal ranih 90-tih godina o nezavisnoj drcavi koja
ce biti nenasilna, neutralna i otvorenih granica stvoren nakon gradjanskog
ustanka i izrastanja nenasilnog, paralelnog demokratskog drustva ubijen je
od strane Albanaca i zapadnih tvrdolinijasa. OVK, verovatno podrzana od
strane nemacke obavestajne sluzbe (BND), CIA-e, State Departmenta i, mozda,
ostalih ubila je ovu ideju i rekla da se vise nikada nece vracati na
nenasilnu borbu sto je samo naknadni dokaz da je nenasilje bilo
sredstvo da se obara Milosevic. I to u Srbiji, a ne tamo gde je sve pocelo,
na Kosovu!
Ima i drugih problema: Zapad je
uspostavio bazu Bondsteel i napunio je opremom usmerenom za Balkan,
Bliski Istok i Kavkaz (ako gresim, recite nam, molim vas, cemu vam sluzi?).
Medjunarodne misije su preuzele na stotine zgrada za svoje osoblje, koriste
ostalu infrastrukturu pokrajine, zauzele Mitrovicu verovatno najvecu
evropsku koncentraciju rudnih bogatstava, otpremivsi jugoslovenske gradjane
rodjene na Kosovu. Osim toga, NATO je unistio deo pokrajine i polozio mine
i bombe svugde, pri semu SAD odbijaju da kazu gde. Na koji nacin ce sada
biti kompenzirani jugoslovenska drzava, narod i gradjani Kosova?
To je umesno pitanje upravo zbog toga jer
je predsednik Klinton rekao, a svi ostali zapadni lideri su ga sledili u
tome, da rat nije vodjen protiv naroda.
Crna Gora
Iz mnogo razloga je tesko verovati da bi
crnogorsko rukovodstvo od Zapada dobilo svu politicku, finansijsku,
obavestajnu i drugu podrsku, ukljucujuci obuku vojnih snaga slicnih
policiji, da nije bilo faktora Milosevic. Javna je tajna samo za neke na
Zapadu da je korupcija u privredi ukorenjena na najvisim vrhovima ove
republike koji citavo vreme saradjuju sa italijanskom i srbijanskom mafijom.
Isto tako je ocigledno da je glavne
razkoge za zelju Crne Gore za nezavisnoscu koja je snazna, dao beogradski
diktator. Javno mnenje u prilog nezavisnosti ni u kom slucaju ne dostize
potreban minimum od 70% stvarajuci preduslove za pojacano nasilje ili cak
gradjanski rat.
Da li ce Zapad smoci snage da pristojno
kaze Crnoj Gori" "Nismo vas nikada stvarno podrzavali vec smo vas
koristili u borbi sa Milosevicem?" Naravno, moze se odrzati i
referendum kojim ce se "demokratski izraziti narodna volja",
onoliko demokratski koliko je to moguce sa postojecim stanjem medija i
drustvenih institucija u Crnoj Gori i svugde na Balkanu. Sta god bio ishod,
on ce pogorsati odnose Zapada ili sa Crnom Gorom, ili sa Srbijom, ili sa
obe.
Hrvatska
Zapad je odlucio da mu hrvatski
predsednik Tudjman bude prijatelj zbog toga sto se suprotstavljao
Milosevicu i Srbima u Hrvatskoj. Pre nekoliko godina ljudi iz Ambasade SAD
u Zagrebu otvoreno su mi rekli da "SAD nece nikada tretirati Hrvate i
Srbe po istim nacelima", misleci pri tome na citav narod. Otuda i
potpuno razlicit tretman od strane SAD i Evropske Unije progonjenih Srba u
Hrvatskoj i progonjenih Albanaca na Kosovu.
SAD i Nemacka su na razne nacine
omogucile Hrvatskoj da izbaci oko cetvrt miliona legitimnih hrvatskih
gradjana srpskog porekla iz Krajine i Slavonije u operacijama "Oluja"
i "Bljesak". (Jedan od vodecih generala bio je Agim Ceku, vodja
OVK i danas lider Kosovskih zastitnih snaga, tesno povezan sa zapadnim
misijama na Kosovu).
Milosevic je bio koristan jer je unapred
obecao Zapadu i svom prijatelju Franji Tudjmanu da nece intervenisati. (To
nije sprecilo mnoge na Zapadu da i dalje nazivaju Milosevica nacionalistom,
sto je gotovo jedino sto on nikada nije bio zrtvujuci lako Srbe ukoliko
sluze njegovoj vlastitoj vlasti i opstanku). On mi je u junu 1955. godine
rekao da Tudjmana smatra jedinim pravim politicaerem u bivsoj Jugoslaviji.
Kasnije je doslo Partnerstvo za mir i
mnoga zapadna obecanja Hrvatskoj. Medjutim, iako je Hrvatska izvesno
znacajan akter koji raspolaze sa 1100 kilometara jadranske obale, ko bi na
Zapadu izabrao Hrvatsku kao glavnog saveznika ako moze da ima Srbiju/Jugoslaviju
sa 2,5 puta vise stanovnistva? Naravno, moze se pokusati imati obe ali
se ne treba cuditi da se Hrvatska nakon odlaska Milosevica oseca nelagodno
u vezi svoje uloge najveceg (zapadnog) miljenika na Balkanu.
Bosna
Lici na slucajnost sto je poslednji ratni
predsednik Alija Izetbegovic podneo ostavku samo nekoliko nedelja nakon
Milosevicevog pada s vlasti. Iako je i on, kao i Tudjman, mogao biti
optuzen u Hagu, Zapad je odlucio da to ne ucini verovatno misleci: ne
mozemo ih staviti u istu kategoriju sa Milosevicem jer oni su nasi
prijatelji i, osim toga, potpisnici Dejtonskog sporazuma. Tako su, kako
stvari sada stoje, sva tri garanta Dejtona otisla. Interesantno je da
nijedan od njih nije bio reprezentativni predstavnik vise od 4 miliona
ljudi koji zive u Bosni i Hercegovini (sto je cinjenica koju prakticno svi
ispustaju iz vida) u vreme potpisivanja sporazuma. Ako se nesto naziva
MIROVNIM sporazumom, nije neophodno citati ga, intelektualno ga kritikovati
i postavljati pitanja o njegovoj etickoj pozadini!
S obzirom na to, u postmilosevicevskoj
situaciji ova cinjenica ostaje: bez ikakve kompleksne analize korena i
uzroka rata u Bosni i Hercegovini (i oko nje) Dejtonski proces ne
funkcionise i nece funkcionisati. Bice potrebne decenije medjunarodnog
pritiska da se spreci nova erupcija nasilja, a taj sporazum ce morati da
bude vrlo tenmeljito izmenjen. Tu je jos i nereseno pitanje Brckog.
Dejtonski aranzman nije sadrzavao u sebi
nikakvu koncepciju mira, pomirenja ili oprastanja, nikakvu socijalnu ili
humanu dimenziju, nikakvo demokratsko utemeljenje u narodu. On je bio
najgori primer aranzmana sacinjenog u kolonijalnom stilu povlacenja linija
na geografskoj karti velike sile u sporazumu sa susednim zemljama rade
sa 4 miliona stanovnika sto im se svidja. Ostvaren je odmah nakon rata koji
je izbio pre svega zbog preuranjenog nemacko-evropskog priznanja Hrvatske i
Slovenije, zbog strukturalnih i istorijskih razloga ali i zbog Velike
Hrvatske i, zbog svega toga, nije bilo izgleda da Bosna ostane postrani od
rata od sto je Izetbegovicu nekim cudom neko vreme uspevalo.
Vazno je da se danas podsetimo da je do
sporazuma doslo nakon sto su SAD ubedile Izetbegovica da povuce svoj potpis
sa sporazuma o buducnosti Bosne koji su potpisali predstavnici Muslimana,
Hrvata i Srba u Lisabonu, PRE nego je rat poceo i koji je usledio kao
posledica neverovatno nerazumnog medjunarodnog priznanja Bosne 6-7.aprila
1992 kojim je ignorisano da su bosanski Srbi, jedna trecina stanovnistva,
bojkotovali referendum.
Vreme za novi pocetak zasnovan na
samokriticnosti
Odlazak Milosevica, sve u svemu, mogao bi
da Zapad navede da izvrsi nove procene. Mogla bi se pruziti prilika za
samokriticnost. Postoji poprilicno mnogo nagomilanih posledica decenije
izgubljene za prevenciju nasilja i decenije kontraproduktivne politike koju
je vodila samo zelja ne da se istinski pomogne resavanju balkanskih
problema vec da se vodi uobicajena politicka igra i fokusiraju pojedinci
umesto da se usmeri na sam problem kao takav. Da, Milosevic je takodje bio
problem, vrlo tezak, ali nije bio jedini, a bio je omogucen i odrzavan
toliko dugo TAKODJE zbog politike Zapada.
Iako je izuzetno vazno syo je Milosevic
otisao i to, uglavnom, na nenasilan nacin ostaje pitanje: mozemo li konacno
staviti tacku na ovakav tip zapadnog loseg upravljanja konfliktima zasnovan
na simbiozi njega (Milosevica) i Zapada?
Mozemo li se konacno okrenuti
velikodusnoj pomoci svim onima koji pate i koji su patili upravo i zbog te
zapadne opsednutosti Milosevicem? Mozemo li se konacno ponadati da ce Zapad
videti sebe onakvog kakav jeste: kao savremenog i istorijskog ucesnika u
konfliktima sa interesima u regionu i sirim strategijskim ciljevima, a ne
kao nekoga ko je nepristrasan, altruistican posrednik i mirotvorac i koji
uz postovanje i dijalog pokusava da pomogne balkanskim narodima da nadju
odrzive puteve zajednickog mirnog zivota?
Jedan zamisljeni balkanski mir i
Deklaracija o demokratiji
Zamislimo za trenutak da se grupacije i
lideri na Balkanu sastanu i odluce da urade samo dve stvari:
a) da se zauvek odreknu upotrebe sile
i potpisu pakt o medjusobnom odricanju o upotrebi sile, redukujuci tako
medjusovbne pretnje i potrebu za skupim odrzavanjem vojski i "zastitom"
NATO-a, i:
b) izrade platformu sa mehanizmima za
miroljubivo resavanje njihovih preostalih problema, kao sto su
medjusobni konsultativni saveti, svebalkanska konferencija o merama za
izgradnju poverenja po uzoru na KEBS u Evropi iz 1975.godine,
bilateralni i multilateralni pregovori, komisije za istinu i pomirenje
kao i stvari kao sto su unapredjivanje medjusobne slobode putovanja,
izucavanja, trgovine i investiranja. Tamo gde postoje sporovi oko
granicnih linija treba ostavitit referendumima kao demokratskom
instrumentu za koji se Zapad nikada i nigde nije zalagao da rese
probleme.
Posto su se o svemu ovome dogovrili,
poslali bi svetu jednu "Deklaraciju o miru i demokratiji na Balkanu"
u kojoj bi se, otprilike, pojavile sledeCe odredbe:
"Zelimo da saznamo sta nam je
potrebno jednima od drugih i da procenimo koliko mozemo sami da uradimo da
resimo nase probleme kako bismo krenuli ka normalizaciji stanja. Nakon toga
cemo vam reci kako nam spolja najbolje mozete pomoci. Do tada, molimo,
ostanite postrani. Osim za cisto humanitarnu i tehnicku pomoc usmerenu na
smanjenje patnji zbog nadolazece zime, zelimo moratorijum na inostrano, cak
i dobronamerno, mesanje.
Zelimo da sami donesemo odluke i
preduzmemo korake za izgradnju demokratske buducnosti. To je nase pravo;
nas je vise od 20 miliona i nekada smo bili prijatelji. Pod demokratijom i
suverenitetom podrazumevamo da svako od nas gde je moguce i vise nas
zajedno odluci kakav tip politickog, ekonomskog, finansijskog,
socijalnog, bezbednosnog i kulturnog sistema i interakcije zeli da sledi
kao najbolji za svakog od nas i region u celini. Mi cemo vas obavestiti o
ovim prioritetima i odlukama i nadamo se da cete vi na Zapadu i drugde
postovati nase vlastite procese i pomoci nam na nacin za koji mi smatramo
da nam je potreban. "
Ako ne mocete zamisliti nesto kao ovo
i ako smatrate da bi Zapad bio jako zabrinut ovakvom porukom sa Balkana
tada ste upravo dodirnuli koren pitanja zbog cega su stvari isle tako lose
poslednjih deset godina. Na Balkanu kao i na Zapadu. Jer, posle svega,
nista nije prirodnije od ovoga.
Direktor Transnacionalne fondacije za
mir (TFF), Upsala, Svedska
Presinfo No.102/2000
