Dr Zlatko Isakovic
KOMUNIKACIONI ASPEKTI TRANSFORMACIJE SILE U
XXI VEKU
Smatra se da su medjunarodni odnosi od
nastanka trpeli zbog nemogucnosti ljudi da savladaju ogromne razdaljine koje
su delile narode, drzave i ljude, sto je dovelo do nastanka i razvoja
razlicitih kultura, odnosno civilizacija, koje nisu uspostavljale i odrzavale
medjusobne komunikacije. Posto ti svetovi u medjusobnim susretima nisu
ispoljavali mnogo zajednickih obelezja koja bi podsticala uspostavljanje
saradnje, jedini oblik odnosa izmedju njih bio je sukob, u kome je sila imala
dominantnu ulogu. U savremenom svetu prostorne i vremenske udaljenosti
savladjuju se znatno brze, i to uz veliku pomoc komunikacija. Posto je
prostor oko zemlje odavno postao nedovoljan za sve one koji pretenduju da tim
putem salju poruke, drzave, da bi izbegle sukobe oko frekvencija, pocele da
dele taj prostor medjunarodnim ugovorima, a za organizovanje saradnje u toj
oblasti osnovana je Medjunarodna unija za telekomunikacije. Posto je
zemaljaski resurs frekvencija iscrpljen, doslo do lansiranja mnostva satelita
koji sluze za prenos radio, televizijskih i drugih signala, odnosno programa,
telefonskih razgovora itd., sto je dovelo do otvaranja kosmickog resursa.
Prema funkcionalistickoj teoriji
integracije, komunikacije imaju znacajnu ulogu u razvoju procesa integracije.
Ovom stavu bi se moglo dodati da se odvijanje procesa integracije u narednom
veku nece vrsiti automatski i bezizuzetno, vec ce zavisiti, pored ostalog, od
prisustva sile, odnosno ratnih sukoba, a i ekonomskih kriza. Uspesna
integracija u bezbednosnu zajednicu ne iskljucuje mogucnost izbijanja sukoba
sa eventualnim drugim takvim zajednicama. Oruzani sukobi mogli bi biti
eliminisani iz medjunarodnih odnosa realizacijom ideje o prerastanju celog
sveta u bezbednosnu zajednicu, odnosno nestankom medjunarodnih odnosa, kada
bi se, medjutim, ti sukobi preobratili u gradjanske ratove, koji su i u
savremenom svetu najmnogobrojnija vrsta ratova, u kojima informativni sistemi
spadaju medju najznacajnija oruzja koja se koriste u njima.
a) Politicka i Ideoloska
instrumentalizacija medija
U savremenom svetu masmediji i druga
sredstva komunikacije imaju znacajne uloge u obezbedjivanju politicke
stabilnosti, a posebno u primeni sile bez nasilja, odnosno ubedjivanja. Cilj
partije na vlasti je da masa prihvati interes partije kao istinu drustva, pri
cemu se koristi nemogucnost mase da odoli grmljavini mocnih simbola. Oni
diraju u najosetljivije strune potreba i pozuda mase, osobito u neizvesnosti,
strahu i bedi, kada se ljubav prema bliznjima zamenjuje odanoscu prema
organizaciji. Tako se, umesto drzavnom prinudom, volja i pogled na svet
vladajucih slojeva pretacu u norme ponasanja pojedinaca i grupa nagovaranjem
na politicke akte inaugurisane politickom odlukom.
Pojedini autori smatraju da bi se politicki
znacaj CNN mogao uporediti sa znacajem stalnih clanova Saveta bezbednosti UN,
a znacaj nekolicine drugih kljucnih svetskih medija i medijskih centara mogao
bi se porediti bar sa znacajem promenljivih clanova Saveta. Razvoj
globalizacije, a posebno u oblasti komunikacija, moze dovesti do toga da ce
funkcija sile u medjunarodnim odnosima priblizno slediti smer transformacije
kroz koju prolazi ili je prosla prinuda u drustvima.
b) Novi oblici ratova i "meka moc"
Jos 1981. godine predvidjeno da ce
ekspanzija komunikacione tehnologije (koja se naziva "komunikacioni
potop") doneti potpuno licnu televiziju, radio i izvore muzike, zamene
za stampu i posete prijateljima u obliku video-konferencija, porudzbine robe
preko videofona, zamene za skole (skole bez ucionica), postu, filateliju i
posao (fabrike bez radnika) itd. Izdvojen je cinilac komunikacione tehnike
kao jednu od futuristickih determinanti kulture u ekstremnom vidu tog "potopa"
i postavljeno je pitanje da li je u tim uslovima moguc moral, umetnost, kao i
religija (koja moze biti zamenjena radio-crkvom, iako ona ideoloski
predstavlja kontradikciju u terminima). Danas se mozda moze postaviti i
pitanje da li dolazi vreme radio ili televizijske drzave. Da li ce satl
diplomatija i diplomatija uopste biti zamenjena televizijskom diplomatijom, a
ratovi - televizijskim ratovima?
U narednom veku dalje ce se razvijati
pojava virtuelnih ratova, koji se ne dogadjaju u stvarnosti, vec se bar
teorijski mogu dogoditi i koji podsecaju na video igre, koje, opet, sve vise
pocinju da lice na stvarnost. Medjutim, takav rat se u odredjenoj meri moze
poistovetiti sa pojavom odvracanja zastrasivanjem (deterrence), koja je u
velikoj meri bila prisutna u toku hladnog rata, u kome se supersile nisu
sukobljavale neposredno, vec preko posredika u ratovima koji su mogli
prerasti u globalni rat. Stoga se zakljucuje da virtuelni ratovi mogu samo
delom zameniti rat u smislu oruzanog sukoba. Tu zamisao je izrazio jedan
autor jos 1946. godine kroz poznatu izreku da je ranije glavna svrha vojnog
establismenta bila da pobedjuje u ratovima, a da ce njegova jedina buduca
korisna namena biti da ih sprecava.
Sajberspejs (cyberspace) ratovi bice
vodjeni izmedju "terorista hakera" i drzava ili firmi, kao i "epistemoloski
ratovi" ili trke izmedju ucesnika koji pokusavaju da informisu i
dezinformisu. "Sajber ratnici" ce biti obuceni za sirenje
dezinformacija, koje ce predstavljaju njihovo jedino i najmocnije oruzje.
Smatra se da ce takozvana "meka moc"
predstavljati sposobnost ili kapacitet za oblikovanje, kontrolu i vladavinu
bez vodjenja oruzanog sukoba ili uz njegovu dodatnu upotrebu i pomoc kao
krajnjeg sredstva" ("tvrde moci"). "Meka moc" moze
sluziti kao multiplikator diplomatske moci i ucvrscivac veze izmedju spoljne
politike i vojne moci.
c) Sateliti za daljinsko osmatranje
Snimci nacinjeni kamerama postavljenim na
satelitima za daljinsko osmatranje, koje imaju rezolucije od jednog metra ili
manje, i to u realnom vremenu, bice, pod uslovom posedovanja kompjutera,
komercijalno pristupacni za potrebe vodjenja rata, humanitarnih i drugih
intervencija, cuvanja mira, izvodjenja teroristickih, gerilskih i slicnih
akcija. Prvo, u okviru "malih ratova" slike ce biti koricscene kao
ekonomicni multiplikatori sile u ofanzivnim i defanzivnim operacijama. Drugo,
snimci o kojima je rec moci ce da se koriste pri izvodjenju propagadnih i
psiholoskih operacija, odnosno za vrsenje vizuelnog ubedjivanja emocionalnim
uticajima u skladu sa kineskom izrekom da jedna slika moze da vredi koliko
hiljadu reci. Trece, snimci ce imati ulogu "multiplikatora sile" u
operacijama cuvanja mira i od strane izvrsilaca i zrtvi "hirurski
preciznih" vazdusnih udara. Smatra se da raspolozivost ovih snimaka
predstavlja potencijal za vrsenje sustinskog uticanja na bezbednosne
operacije i ratovanje sirom planete, pri cemu ce najveci dobitnici biti
pobunjenicke snage, teroristi i vojske sa relativno niskim nivoom
mehanizovanosti, ali voljne i sposobne za koriscenje nove tehnologije.
Konstatovano je da je pojava snimanja preko
satelita prosirila mogucnosti za sakupljanje i komercijalnu javnu upotrebu
informacija o ratnim i drugim vojnim aktivnostima od strane medija. Medjutim,
ta tehnologija ne moze u potpunosti da zameni izvestaje novinara koji se
nalaze na terenu, posto se moze snimati samo ono sto se vidi iz pticje
perspektive i bez tonskog zapisa. Predvidja se da ce razvoj tehnologije
omoguciti medijskim organizacijama da ugroze kontrolu americke i drugih vlada
nad informacijama o vojnim operacijama, kao i izbijanje ostrih pravnih i
etickih sukoba u odnosima izmedju medija i vojski. Mediji ce stvorili
ozbiljne dileme za politicke odlucioce koji pokusaju da ospore prava na
slobodno izvestavanje i upoznavanje javnosti sa postupcima vlada, a
potencijalni kupci ce, u nemogucnosti da kupe snimke od domacih kompanija,
biti upuceni na strane izvore. Problemi u odnosima informativnih organizacija
i vlada, a posebno vojski, bice akutniji u meri u kojoj se bude razvijala
tehnologija za komercijalno daljinsko osmatranje. Moze se zakljuciti da ce
komunikaciona deteritorijalizacija, koja je pocela da nastaje zahvaljujuci
rezultatima razvoja komunikacija u toku XX veka, nastaviti da se razvija u
toku narodnog stoleca, vrseci snazan uticaj na politicke odnose i sisteme.
d) Mediji i terorizam
Smatra se da na ishod neke borbe ogroman
uticaj ima onaj ko kontrolise jezik koji se koristi za njeno opisivanje.
Kvalifikacija neke akcije kao agresija ili terorizam zavisi od prethodnog
resavanja problema definisanja. Sa stanovista teme o kojoj je u ovom radu rec
bitno je uociti komunikacioni karakter teroristickih akata, kao i njihove
ogranicene komunikativne vrednosti zbog kojih teroristi pribegavaju slanju
dopunskih propagandnih i drugih poruka. U narednom veku, kao sto je to bio
slucaj i u XX, teroristi ce pokusavati da postignu da efekti ovakvih poruka
sluze kao rezonatori zastrasujucih efekata nasilja, ljudi ce teziti da
saznaju sto vise informacija o teroristickim aktima zbog potreba za
bezbednoscu, znatizelje i zedji za senzacijama, a mediji – za
zadovoljavanjem potreba publike, zadovoljavajuci tako i potrebe terorista. Sa
druge strane, drzavni organi ce verovatno biti skloni zalaganju za uvodjenje
cenzure izvestavanja o terorizmu, rizikujuci nastajanje pojave glasina, pa
cak i sticanje nedemokratskog imidza ili reputacije prekrsitelja ljudskih
prava. Kompromisno resenje, u skladu s kojim ce informisanje bivati
propraceno objasnjavanjem pozadine i krajnjih ciljeva izvrsenja odnosnih dela,
nece, ipak, resiti do kraja problem odnosa medija prema teroristima i
njihovim akcijama. Glavni razlog se sastoji u cinjenici da ce se izmedju
nacelnog opredeljenja za informisanje javnosti o terorizmu i izbegavanja
uloge glasnogovornika terorista naci srazmerno sirok prostor u koji ce moci
stati prilicno velike kolicine birokratske arbitrernosti u odredjivanju sta
ce biti objavljivano, novinarskih teznji za senzacijama, kao i nastojanja
terorista da ostvare selektivni publicitet. Kako se smatra, teorija je
suocena sa neresivom dilemom vrednovanja terorizma, posto stav da za
terorizam treba razviti razumevanje nosi rizik sukobljavanja sa moralnim i
humanistickim vrednostima, a stav o opravdanosti svakog postojeceg poretka
– rizik apologetike i napustanja kritickog odnosa i opcije revolucionarne
promene. Dilema verovatno u doglednoj buducnosti nece biti razresena, posto
se koren problema nalazi u cinjenici da ljudi jos dugo nece biti spremni da
bezuslovno osude svako nasilje, bez obzira na izvrsioce i njihove ciljeve,
zrtve, okolnosti u kojima je ono pocinjeno itd.
Zakljucci
Po svemu sudeci, nasilje ce nastaviti da
predstavlja deo problema s kojima ce biti suoceni ljudi u narednom veku zbog
njihove opsednutosti politickom moci i samim nasiljem, i to i pored toga sto
ono ne predstavlja resenje problema. Drugo, sila ce doziveti krupne
transformacije, koje ce se sastojati u prvom redu u povecavanju znacaja
njenog komunikacionog sastojka i oblika. Medjutim, i ubedjivanje i terorizam
imace svoja objektivna i subjektivna, vremenska i prostorna ogranicenja, koja
nece biti brzo i lako neutralisana, a posebno u medjunarodnim odnosima.
Propagandisti koji pokusavaju da primene silu iz pomoc komunikacija mogu
ubedjivati koristeci argumente, uticuci na svest i(li) delovati na podsvest
primalaca. Iako je propaganda jos daleko od "svemoci" koja joj se
pripisuje, komunikacije su postale znacajna komponenta fenomena sile, moci i
vlasti. Prinudjeni psihickom silom, zahvaljujuci cinjenici da se deluje na
njegovu podstvest, percipira i dozivljava svoje odluke, stavove i ponasanje
kao izraz slobodne volje, sto, za razliku od situacije pri primeni fizicke
sile, iskljucuje njegovo suprotstavljanje. Psiholoski rat, koji se vodi uz
pomoc skupine najefikasnijih propagandnih tehnika i bez istovremenog oruzanog
rata, predstavlja sredstvo savremenog i buduceg doba posto subjekt nad kojim
se na taj nacin uspostavi dominacija ostaje fizicki i ekonomski neostecen.
Satelitski snimci cine vojne i srodne
aktivnosti i tajne transparentnijim za ljude koji ucestvuju u odlucivanju o
ratu i miru, vodjenju trka u naoruzavanju itd., kao i one koji ih okruzuju.
Informativni mediji ce generisati sukobe i dileme u odnosima sa vladama u
demokratskim i drugim zemljama sirom sveta, koji ce biti zaostravani
cinjenicom da je tehnoloski razvoj, doprinevsi povecanju brzine informisanja,
povecao i verovatnocu dopiranja informacija do domace publike, a i do
neprijatelja.
Ovaj vek je kljucni istorijski trenutak u
kom se prelazi s neposrednih ka posrednim prinudnim metodima za primenu sile
komunikacionim, ekonomskim, politickim i specificnim oruzanim postupcima. U
narednom stolecu povecavace se naglo potreba za teorijskim prosirenjem pojma
sile, kao i za sistematskim istrazivanjem posrednih nacina prinudjivanja. To
ce biti rezultat transformacije oruzanog oblika sile, koja ce se zasnivati na
tehnoloskim i drugim dostignucima upotrebljivim za beskrvna "osvajanja",
odnosno osvajanja. Politicari ce teziti da sire uticaj i vlast metodima i
sredstvima komunikacione prirode, kao i politickim, ekonomskim i pojedinim
drugim vrstama postupaka. Medjutim, moze se smatrati da ostaje otvoreno
pitanje da li je teorijski moguce govoriti o primeni sile ako "prisiljeni"
ili prisiljeni odnosno delovanje ne percipira i ne oseca na taj nacin?
Sve dok postoje rezervati u kojim je iole
tacno informisanje bar delom privilegija bice mogucne i prisutne manipulacije
ljudskim percepcijama i osecanjima u borbi za vlast, a i u drugim situacijama.
Pretpostavlja se da ce vece sanse i za uspesnu primenu sile i za odbranu od
nje, bar prema uskom i militaristickom tumacenju starorimske poslovice si
vis pacem para bellum, imati snage, zemlje i medjunarodne organizacije
koje se pre i adekvatnije pripreme za promene. Najgora varijanta su uporne
pripreme za vodjenje one vrste ratova koja ce nestati.
Beograd, mart 1999. godine
